NJEMACKA, ZEMLJA OBEĆANA

Upravo pročitah neki stariji članak u Blicu o tome kako u Nemačkoj ima milion slobodnih radnih mesta. Članak sam pročitala, ali o njemu nisam razmišljala ni pun minut, već sam se “bacila” na čitanje komentara koji, po pravilu izazovu više emocija i pokrenu više sivih ćelija od raznoraznih debata preinteligentnih i visokoobrazovanih, uglednih građana koje smo, naročito u poslednje vreme, imali priliku da gledamo po „televizorima“.

Čita čovek, tako čita, pa se iznenadi...a misliš da te više ništa iznenaditi ne može. Nije bitan članak, ali ajde...kaže ima posla za sve, samo ne kaže da se očekuje stručnost, znanje jezika, rad,rad i rad. A onda to, malo niže u komentarima, kažu ljudi koji su tamo već godinama.

Kako ih samo nije sramota?! Oni će nama da kvare snove! Ne znaju oni kako je u Srbiji! Ne znaju oni kako mi patimo, kako rmbačimo od jutra do sutra, kako za svoj posao nismo ni stručni ni adekvatno plaćeni! Ha! I sad ćete vi, vi što tamo uživate u plodovima Merkelinog biča, nama da kažete kako je lako raditi posao za koji nisi stručan! Kako nam je bolje u Srbiji nego vama u Nemačkoj! Lako je nama, imamo vremena da idemo u prirodu, da izlazimo svaki vikend sa prijateljima, da budemo sa svojim roditeljima i brinemo o njima do smrti, a ne da im plaćamo neku „stranu ženu“ koja će ih nagovoriti da joj prepišu kuću u momentima psihičkog rastrojstva.

Imamo vremena, ali nemamo para, pa sedimo kući kao i vi i sanjarimo o nekim boljim vremenima. Dok mi sanjarimo isti ti roditelji sede naspram nas, ređaju nam bližu i dalju familiju, pitaju se kako se  Mićin mali snašao u belom svetu a mi ovde i dalje smrdimo u 40 kvadrata i kunu dan kad su nas rodili. Onda i mi proklinjemo dan kada su nas izrodili, dodajemo kako bi bilo bolje da su nas abortirali i demosntrativno lupamo ulaznim vratima. Zagrebemo po dnu džepa, skupimo siću pa se uputimo do kafića. Tamo je cela ekipa, pije se kokiška i nesić i produženi sa mlekom, ako je vrućina onda ide i po koje pivce a zimi topla čokolada. Pričamo o trenutnoj političkoj situaciji, o estradnim zvezdama i zvezdicama, ogovaramo prijatelje bivše i one koji će to tek da postanu, komentarišemo ekipu koja sedi dva-tri stola od nas (ako izgleda da im je bolje od nas, onda su mamini i tatini sinovi, ako im je lošije onda su „luzeri“). Onda pored kafića prođete vi u vašim sjajnim kolima, sa velikim naočarima i zlatnim zubom. Vidimo, baš vam je loše! Vi ćete nama...mamicu vam vašu!

I koja je poenta..pa, poenta je da poente nema! Uvek će biti lezilebovića kojima je sve crno, koji su spemni uvek da se žale i nikada da nešto konkretno urade. Uvek ćemo se deliti na nas i vas, ili vas i one druge. Delićemo se do onog momenta sve dok više ne budemo imali šta da rastrgnemo, rasparčamo, degradiramo...a onda će nas ta sveopšta tragedija nekako bolesno zbližiti, pa ćete vi nama da pružate podršku, šaljete pakete i onda ćemo malo zaboraviti da treba da vas pljujemo...i da smo vas ikada pljuvali, Bože me oprosti!

UDRI NA VETRENJAČE!

Koliko  puta dnevno se normalan čovek na ovom našem brdovitom Balkanu priupita kako se izboriti sa primitivizmom? Kako izaći na kraj sa nevaspitanjem, glupošću, slabima koji nas ubeđuju da smo infreriorni u svakom pogledu? Dokle će “mali čovek” iz svoja četiri zida kritikovati, pljuvati, blatiti, klevetati, pa i podržavati, hvaliti, deliti ideje i sugestije sa onima koje smo (ili su nam se) nametnuli kao vođe, predstavnici, krem…? Da li je iko više normalan???

Sad će neki od vas reći kako se svi žalimo na ovo naše malo, jedino parčence neba i umesto u njemu da uživamo mi ga svakodnevno blatimo i kao razgolićenu kurvu kamenujemo na očigled svih stanovnika (globalnog) sela. Žalila bih se ja i na ostatak sveta, ali taj svet nisam imala priliku da upoznam. Da ne patetišem i ne kukam nad sopstvenom sudbinom preskočiću deo u kom pljujem politiku i političare stare i nove, bivše i buduće, domaće izdajnike i strane plaćenike…tu pesmu svi pevamo već decenijama, pa rekoh da se ne ponavljam.

Inetligencija mi ne dozvoljava taj komoditet da živim od danas do sutra, da se zadovoljavam torbicom iz Zare, odlaskom u Bugarsku na more, kupovinom Miss Sixty sata za 25 evra od čudnih tipova u nekom ćumezu na Bulevaru čiji sam broj telefona imala privilegiju da dobijem od prijatelja mog prijatelja…i onda sve to uredno “poslikam” i ponosno stavim na svoj Facebook profil…a onda…onda sva uzbuđena, ustreptala (i nadasve ponosna) na sve postignuto u životu brojim “lajkove” i komentare srećna što sam uspela da zadovoljim svoje mizerne apetite.

Ja ne mogu da ne želim nešto bolje, nešto više…ne mogu da ne želim izvesnu dozu bezbrižnosti (možda je “sigurnost” ipak bolji termin, ali nekako mi ova “bezbrižnost” daje više slobode na koju sam ubeđena da polažem sva prava!). Ne, ne mogu sebe toliko da stavim u spregu i da se iskontrolišem pa da ne poželim da sam u mogućnosti da odem u inostranstvo i upoznam bar delić NJIHOVE kulture (možda bi bilo bolje da sam naglasila kulturu,hmmm), a ako je to baš previše ono bar da posetim silnu rodbinu koja se rasula po svetu i odnesem svakom po 100g kafe, da mogu da si priuštim sve ono materijalno po najvišem kriterijumu kvalieta, a da mi ta slova ispisana na etiketi ne pričinjavaju veće zadovoljstvo od činjenice da posedujem nešto što će trajati, što će postati deo mene i nešto što ću jednog dana moći da ostavim svom detetu.

Da li ću ikada imati život dostojan življenja ili će to biti puko preživljavanje, hoću li uspeti da se izborim sa sopstvenim, i onim drugim demonima? Hocu li biti primorana da svoje parče hleba potražim u nekoj sunčanijoj, srećnijoj zemlji? Hocu li ovde “otimati” platu sirotinji pa će me mrzeti ili ću je tamo, preko “grane” bar pola godine otimati od njenig legitimnih građana…dok i njima ne pukne film, pa umesto da samo zatvore granice opale zidinu od jedno pet metara sa lomljenim staklom na vrhu…pa će i oni da me mrze! Izgleda se  moram pomiriti da će, u svakom slučajuju da me mrze- budale, sirotinja, intelektualci, gastarbajteri, stranci, stranački i nestranački…

I da ne mislite sad da sam ja jedna od onih što su školu završili u petnaestoj godini, što spavaju do jedan-dva, lakše im je da zovu mamu 20 minuta da im donese čašu vode nego da sami ustanu iz brloga, ne rade, izlaze u grad uredno i petkom i subotom…NISAM!..i u tom je moj bes opravdaniji, bila sam slobodna da primetim, jer ja hoću, želim, mogu a ubeđuju me da neću, ne želim, ne mogu…

Ma, svesna sam ja gde sam i kako će mi biti, ali ne odustajem…hoću bolje, hocu jače, hoću veće!!! Znam da mi niko neće odgovoriti na sva ova pitanja, a uprkos zdravom razumu ja ne prestajem sebi da ih postavljam konstantno, kontinuirano, konzistentno i svakog novog dana sa nekom novom dozom tuge i gorčine…a tek mi je dvadeset i šest!