Koliko puta dnevno se normalan čovek na ovom našem
brdovitom Balkanu priupita kako se izboriti sa primitivizmom? Kako izaći na
kraj sa nevaspitanjem, glupošću, slabima koji nas ubeđuju da smo infreriorni u
svakom pogledu? Dokle će “mali čovek” iz svoja četiri zida kritikovati,
pljuvati, blatiti, klevetati, pa i podržavati, hvaliti, deliti ideje i
sugestije sa onima koje smo (ili su nam se) nametnuli kao vođe, predstavnici,
krem…? Da li je iko više normalan???
Sad
će neki od vas reći kako se svi žalimo na ovo naše malo, jedino parčence neba i
umesto u njemu da uživamo mi ga svakodnevno blatimo i kao razgolićenu kurvu
kamenujemo na očigled svih stanovnika (globalnog) sela. Žalila bih se ja i na
ostatak sveta, ali taj svet nisam imala priliku da upoznam. Da ne patetišem i ne
kukam nad sopstvenom sudbinom preskočiću deo u kom pljujem politiku i
političare stare i nove, bivše i buduće, domaće izdajnike i strane plaćenike…tu
pesmu svi pevamo već decenijama, pa rekoh da se ne ponavljam.
Inetligencija
mi ne dozvoljava taj komoditet da živim od danas do sutra, da se zadovoljavam
torbicom iz Zare, odlaskom u Bugarsku na more, kupovinom Miss Sixty sata za 25
evra od čudnih tipova u nekom ćumezu na Bulevaru čiji sam broj telefona imala
privilegiju da dobijem od prijatelja mog prijatelja…i onda sve to uredno
“poslikam” i ponosno stavim na svoj Facebook profil…a onda…onda sva uzbuđena, ustreptala
(i nadasve ponosna) na sve postignuto u životu brojim “lajkove” i komentare
srećna što sam uspela da zadovoljim svoje mizerne apetite.
Ja
ne mogu da ne želim nešto bolje, nešto više…ne mogu da ne želim izvesnu dozu
bezbrižnosti (možda je “sigurnost” ipak bolji termin, ali nekako mi ova
“bezbrižnost” daje više slobode na koju sam ubeđena da polažem sva prava!). Ne,
ne mogu sebe toliko da stavim u spregu i da se iskontrolišem pa da ne poželim
da sam u mogućnosti da odem u inostranstvo i upoznam bar delić NJIHOVE kulture
(možda bi bilo bolje da sam naglasila kulturu,hmmm), a ako je to baš previše
ono bar da posetim silnu rodbinu koja se rasula po svetu i odnesem svakom po
100g kafe, da mogu da si priuštim sve ono materijalno po najvišem kriterijumu
kvalieta, a da mi ta slova ispisana na etiketi ne pričinjavaju veće
zadovoljstvo od činjenice da posedujem nešto što će trajati, što će postati deo
mene i nešto što ću jednog dana moći da ostavim svom detetu.
Da
li ću ikada imati život dostojan življenja ili će to biti puko preživljavanje,
hoću li uspeti da se izborim sa sopstvenim, i onim drugim demonima? Hocu li biti
primorana da svoje parče hleba potražim u nekoj sunčanijoj, srećnijoj zemlji?
Hocu li ovde “otimati” platu sirotinji pa će me mrzeti ili ću je tamo, preko
“grane” bar pola godine otimati od njenig legitimnih građana…dok i njima ne
pukne film, pa umesto da samo zatvore granice opale zidinu od jedno pet metara
sa lomljenim staklom na vrhu…pa će i oni da me mrze! Izgleda se moram pomiriti da će, u svakom slučajuju da me
mrze- budale, sirotinja, intelektualci, gastarbajteri, stranci, stranački i
nestranački…
I
da ne mislite sad da sam ja jedna od onih što su školu završili u petnaestoj
godini, što spavaju do jedan-dva, lakše im je da zovu mamu 20 minuta da im
donese čašu vode nego da sami ustanu iz brloga, ne rade, izlaze u grad uredno i
petkom i subotom…NISAM!..i u tom je moj bes opravdaniji, bila sam slobodna da
primetim, jer ja hoću, želim, mogu a ubeđuju me da neću, ne želim, ne mogu…
Ma,
svesna sam ja gde sam i kako će mi biti, ali ne odustajem…hoću bolje, hocu
jače, hoću veće!!! Znam da mi niko neće odgovoriti na sva ova pitanja, a uprkos
zdravom razumu ja ne prestajem sebi da ih postavljam konstantno, kontinuirano,
konzistentno i svakog novog dana sa nekom novom dozom tuge i gorčine…a tek mi
je dvadeset i šest!
Нема коментара:
Постави коментар