NJEMACKA, ZEMLJA OBEĆANA

Upravo pročitah neki stariji članak u Blicu o tome kako u Nemačkoj ima milion slobodnih radnih mesta. Članak sam pročitala, ali o njemu nisam razmišljala ni pun minut, već sam se “bacila” na čitanje komentara koji, po pravilu izazovu više emocija i pokrenu više sivih ćelija od raznoraznih debata preinteligentnih i visokoobrazovanih, uglednih građana koje smo, naročito u poslednje vreme, imali priliku da gledamo po „televizorima“.

Čita čovek, tako čita, pa se iznenadi...a misliš da te više ništa iznenaditi ne može. Nije bitan članak, ali ajde...kaže ima posla za sve, samo ne kaže da se očekuje stručnost, znanje jezika, rad,rad i rad. A onda to, malo niže u komentarima, kažu ljudi koji su tamo već godinama.

Kako ih samo nije sramota?! Oni će nama da kvare snove! Ne znaju oni kako je u Srbiji! Ne znaju oni kako mi patimo, kako rmbačimo od jutra do sutra, kako za svoj posao nismo ni stručni ni adekvatno plaćeni! Ha! I sad ćete vi, vi što tamo uživate u plodovima Merkelinog biča, nama da kažete kako je lako raditi posao za koji nisi stručan! Kako nam je bolje u Srbiji nego vama u Nemačkoj! Lako je nama, imamo vremena da idemo u prirodu, da izlazimo svaki vikend sa prijateljima, da budemo sa svojim roditeljima i brinemo o njima do smrti, a ne da im plaćamo neku „stranu ženu“ koja će ih nagovoriti da joj prepišu kuću u momentima psihičkog rastrojstva.

Imamo vremena, ali nemamo para, pa sedimo kući kao i vi i sanjarimo o nekim boljim vremenima. Dok mi sanjarimo isti ti roditelji sede naspram nas, ređaju nam bližu i dalju familiju, pitaju se kako se  Mićin mali snašao u belom svetu a mi ovde i dalje smrdimo u 40 kvadrata i kunu dan kad su nas rodili. Onda i mi proklinjemo dan kada su nas izrodili, dodajemo kako bi bilo bolje da su nas abortirali i demosntrativno lupamo ulaznim vratima. Zagrebemo po dnu džepa, skupimo siću pa se uputimo do kafića. Tamo je cela ekipa, pije se kokiška i nesić i produženi sa mlekom, ako je vrućina onda ide i po koje pivce a zimi topla čokolada. Pričamo o trenutnoj političkoj situaciji, o estradnim zvezdama i zvezdicama, ogovaramo prijatelje bivše i one koji će to tek da postanu, komentarišemo ekipu koja sedi dva-tri stola od nas (ako izgleda da im je bolje od nas, onda su mamini i tatini sinovi, ako im je lošije onda su „luzeri“). Onda pored kafića prođete vi u vašim sjajnim kolima, sa velikim naočarima i zlatnim zubom. Vidimo, baš vam je loše! Vi ćete nama...mamicu vam vašu!

I koja je poenta..pa, poenta je da poente nema! Uvek će biti lezilebovića kojima je sve crno, koji su spemni uvek da se žale i nikada da nešto konkretno urade. Uvek ćemo se deliti na nas i vas, ili vas i one druge. Delićemo se do onog momenta sve dok više ne budemo imali šta da rastrgnemo, rasparčamo, degradiramo...a onda će nas ta sveopšta tragedija nekako bolesno zbližiti, pa ćete vi nama da pružate podršku, šaljete pakete i onda ćemo malo zaboraviti da treba da vas pljujemo...i da smo vas ikada pljuvali, Bože me oprosti!